Njeno ime je NATAŠA

Odrasla je u Sr. Karlovcima, u porodici razvedenih roditelja. Slika idealne i srećne porodice se u to vreme mogla naći samo u mašti njene male dečije glave. Nesreća i TUGA za porodičnim domom, mamom i tatom, ubrzo je prerasla u neverovatno veliku gorčinu i bes. MRZELA JE SVE. Iz njenog besa rodio se BUNT koji ju je odveo u najgore moguće krajnosti. Birala je najgore prijatelje, i polako ali sigurno je došla i do najgorih mogucih stvari. Trava, lekovi, alkohol, nemoralne žurke, nemoralni ljudi, i na kraju “DOP”. Bez oklevanja i bez imalo straha Nataša ulazi u mračan svet narkomana i dilera. U početku je mislila da se oseća dobro, nije ni kapirala kakve su mračne posledice narkomanije. Jedino što je Nataši bilo bitno je da ne oseća NIŠTA, nikakav bol… da više niko nikada ne može da je povredi. Bila je zarobljena. Kada je probala da ustane i da krene dalje nije mogla. Izlaza nije bilo, svaki pokušaj se završavao sa novim krahom. I tako narednih 10 godina ...
Posle gomilu bez uspešnih pokušaja traganja za izlazom Nataša dolazi u Raskršće. NOVA NADA se rađa. Kroz program Raskršća Nataša doživljava totalni obrt i biva nanovo rođena. Ne samo da je danas SLOBODNA od zavisnosti, nego je kroz program naučila da voli i da se oseti voljenom i prihvaćenom. Nataša je danas srećna, udala se i živi u uspešnom braku. Pre godinu dana na poslednjoj dodeli diploma završnicima rehabilitacionog programa “Raskršća” Nataša je u trenutku kada je primal diploma izjavila: “Sve ono što mi je nekad bilo oduzeto danas sam dobila nazad…”

ODGOVOR - padam na kolena i izgovaram prvu molitvu!

Bila sam jedno grozno stvorenje, sebično i buntovno. Zovem se Dragana i u drogiranju sam provela skoro 20. god. Za drogu sam bila spremna sve da uradim. Putovala sam za Istanbul, tamo kupovala drogu koju sam zatim prodavala po Evropi samo da bi imala da zadovoljim svoje potrebe za fixom. Išla sam da radim i provale po stanovima i buticima, samo da bi došla do para za drogu. I to se tako odvijalo sve dok nisam završila u zatvoru. Posle zatvora ništa bitnije se nije desilo, nastavljam da prodajem heroin i da se drogiram.
Ubrzo u stanu gde sam živela, moj blizak prijatelj umire od prekomerne doze heroina koju sam mu ja prodala. Jako sam se uplašila! Zajedno sa svojim sinom padam na kolena i izgovaram svoju prvu molitvu, vapeći da beživotno telo Bog povrati među žive. Bog je odgovorio na moju molitvu.
Nakon svih ovih događaja u očaju tražim pomoć u Raskršću. U vrlo kratkom roku ulazim u program i počinjem da doživljavam drastične promene.
Nakon završetka programa poptupno sam oporavljena osoba, odnosi sa sinom su izlečeni obnovljeni. Shvatam da mi heroin više nije potreban, i jedno znam da ako je Bog mogao meni da pomogne da me izvuče iz one agonije života, može svakog.
Danas nakon par godina od završetka programa sam sretna osoba koja ima dobrog muža sa kojim imam još jedno dete i jako dobar i srećan život. Moja jutra su sada ispunjena radošću i mirom a ne agonijom kako da dođem do droge.
Danas sam svesna da bez Raskršća i ljudi koji su mi pružili pomoć kada mi je bilo najteže, nikada ne bih mogla da budem slobodna od narkomanije

Trajni izlaz!

Zovem se Milos i imam 29 god. Odrastao sam u Novom Sadu, u atmosferi 90-ih godina gde je tada, za nas mlade, svaki normalan život izgubio smisao. Perspektiva “Završiti fakultet i naći normalan posao” se uopšte nije činila kao realna stvar. Ja i drugari smo dane provodili na ulici, držeći se zajedno, jer nam je ta “zajednička” snaga ulivala lažnu sigurnost. Počeli smo da se ugledamo na kriminalce, na ljude koji brzo i lako zarađuju novac. Tako je sve počelo… a ja sam te ‘97 god počeo da prodajem “džokavce”. Godine su prolazile a ja, od marihuane, preko tripova i extazija, uz house i techno žurke, na kraju dolazim i do heroina… Kao što se svaka slična pričazavršava, ja sam postao narkoman koji je jedino zadovoljstvo nalazio u tome da heroin “spusti” u venu. Posle puno bezuspešnih pokušaja skidanja na kraju dolazim u “Raskršće” misleći u sebi: ”hajde da pokažem sebi da je i ovo još jedna propala varijanta i da nastavim da se drogiram”. Međutim, ono sto sam ovde našao je bio TRAJNI IZLAZ, i ne samo da sam uspeo da ostavim heroin nego sam naučio da živim i da se nosim sa problemima koje život nosi. Da uživam u svim onim malim lepim stvarima koje mi se dešavaju.
Sada sam siguran da ovu novu šansu koju sam dobio neću prokockati zbog nekog kratkotrajnog i lažnog zadovoljstva.

Bila sam Narkoman

Zovem se Branislava, imam 33. godine i veoma sam srećna, jer je moj nekada beznačajan život, danas dobio smisao. Dvanaest godina sam bila narkoman i u tome pokušavala da nađem svoju vrednost i svoj identitet. Takav način života me je odveo u pogrešnom smeru, u besmisao, očaj i patnju. Na prvi pogled, promenjeno stanje svesti mi je davalo lažnu posebnost i ispunjenje. Na kraju mi je jedini pokretač bio heroin… i ceo moj život je izgubio smisao. Skidala sam se po bolnicama, kod raznih prijatelja, kod privatnih psihijatara, bila na blokadi u Rusiji, ali uzalud… Bez heroina praznina i besmisao su me uništavali iznutra. Usamljena i očajna odlučujem da preuzmem nešto. Saznajem za Raskršće, i ulazim u program. U programu upoznajem sebe i počinjem da se menjam. Podstičem samu sebe, počinjem da čitam Bibliju i shvatam da postoji izlaz iz užasa narkomanskog života koji sam pre programa vodila. Kroz molitvu i čitanje Biblije menja se moj karakter, moj pogled na život i moje vrednosti. Nema više one praznine i besmisla, sada je na tom mestu vera i ljubav. Konačno sam zadovoljna sa onim što ustvari ja jesam. Bila sam narkoman… a sada sam slobodna, dobila sam novi život, novu šansu i nov početak i veoma sam srećna zbog toga.

Nisam mogao ni da zamislim...

...da će mi se život ovako promeniti, kada sam pre 6 godina došao u COFFE HOUSE gladan, prljav, sam i bez nade!!
Zovem se Peđa, a u narkomaniju sam ušao želeći bolji provod, i tražeći nešto više od života. Kao jedino dete nisam osećao težinu i ozbiljnost života. U početku moje drogiranje nije predstavljalo ni fizički, ni finansiski problem, ali odnosi sa roditeljima se pogoršavaju. Ja se udaljavam od njih, odlazim u inostranstvo, tamo provodim par godina i drogiram se. Devedesetpete se vraćam, zapošljavam se u diskoteci, noću radim, danju spavam i svaki dan se drogiram. Počinje agonija, uspevam da se skinem ali apstinencija nikada ne traje duže od par nedelja. Odlazim na more, vikendicu, zatvorem u kućnoj izolaciji, lečim se na neuropsihijatriji više puta, ali situacija postaje sve teža i teža, kako meni tako i roditeljima koji prolaze sve to zajedno samnom, svaku krizu, krađu, susret sa policijom i pritvor.
Devedestdevete tata umire, a nedugo zatim mamu udara auto i ona umire. Odjednom kuća je puna ”prijatelja” i droge. Toliko sam se zadužio da sam za godinu dana prodao vikendicu i stan. Ostao sam na ulici bez ijednog “prijatelja”. Gladan, usamljen, prljav i bez nade... U takvom stanju ulazim u rehabilitacioni centar. Nisam ništa očekivao, hteo sam samo da smanjim dozu i da prezimim.
U Raskršću po prvi put čitam Bibliju, počinjem da verujem, a osećaj krivice odlazi i nestaje, poruke iz Sv. Pisma me hrabre i daju mi snagu. Po prvi put u životu sam se budio radostan iz dana u dan, smejao sam se i shvatao da je ovo moja šansa za izbavljenje i da ne smem da je propustim. Već sledeće godine sam završio program i dobio mogućnost da pomažem u rehabilitacionom centru. Vreme je brzo prolazilo i ja sam dobio odličnu priliku da pomognem onima koji su u istom problemu u kom sam i ja bio. Oženio sam se i bio veoma zadovoljan i srećan... Ali kao što znate, svaki greh ima svoje posledice i ja sam u februaru 2005. završio u zatvoru zbog stvari koje sam radio dok sam se drogirao. Sledećih godinu dana sam trebao da provedem među kriminalcima, zavisnicima i prevarantima. Zahvaljujući onome što sam naučio u rehabilitacionom centru i hrišćanskim stavovima koje sam primenjivao, brzo sam napredovao i dobio najbolje radno mesto u zatvoru. Ono što je meni bilo važno, jeste to da me zatvorenici nisu gledali sa zavišću već su me respektovali jer je i njima bila vidljiva moja promena i vera u Boga koju sam, ne stideći se pokazivao. Posle 8 meseci dobijam pomilovanje, i tada sam se prisetio toga da je ovo moja nova šansa za život i shvatio da je iz godine u godinu ta šansa sve veća i veća, a dokaz tome je i ova slika, i dolazak na svet ove slatke bebe. Imam ženu, 2 dece, i posao koji volim. Nisam mogao ni da zamislim da će mi se život ovako promeniti. I naravno, ovo nije kraj, nego tek početak mog novog života!

Izlaz iz pakla

U “Raskršće" dolazim kao neko bez nade, bez života, bez smisla i ciljeva. Bila sam prazna i usamljena. Sve što donosim sa sobom u rehabilitacioni centar jeste razoren um, izmučeno telo, hepatitis c i deset godina narkomanije. Razne ustanove, gomila dijagnoza, bezuspešni pokušaji da se izlečim bili su moja stvarnost.
Kada sam došla u centar, prvo što mi je privuklo pažnju je bio osmeh na licima devojaka.
Vremenom počinjem da shvatam da ta radost i zadovoljstvo u njihovim životima dolazi od vere u Boga. U meni se pojavljuje nada da i ja mogu doživeti isto. Ubrzo se oporavljam i u mom srcu se rađa prva želja, da krenem iz početka. Želim živim da normalan život. Sveto pismo mi je pomoglo da bolje upoznam i shvatim sebe.
Danas posle sedamnaest meseci programa mislim da sam slobodna da živim i činim dobro sebi i drugima. Program završavam kao potpuno promenjena osoba, sa novom nadom i životnim smernicama, sposobna za ostvarenje novih cijeva.
Želim da živim slobodna i bez straha da ću se ikad vratiti na staro. Danas droga za mene ne predstavlja više ništa u životu.
Sigurnost koju danas imam posledica je činjenice da je vera u Boga promenila moj život i da više ništa nema snagu da me poljulja!

Od straha do SLOBODE!

Moje ime je Bojan, a ovo je moja priča. Kao dete imao sam sve što sam mogao poželeti, sve do onog trenutka kada je buknuo rat u našoj zemlji. Moj otac je bio vojno lice a mi smo živeli Zagrebu. Dobijali smo preteće pozive, svakodnevno sam gledao uplakanu majku. Jedan poseban bes i mržnja su se rađali u meni. Moja cela porodica odlazi iz Zagreba i selimo se u Beograd. Tih ratnih godina izgubili smo sve. Kao izbeglice bili smo diskriminisani i odbačeni od strane društva, a to je mene strašno bolelo. Mržnja u meni je rasla... Tražio sam mir, ali uvek na pogrešnim mestima, bila mi je potrebna zabava i rasterećenje. Vremenom upoznajem neke moje vršnjake koji su vreme sivila i dokolice skraćivali konzumiranjem alkohola i svakojakih droga. Počinjem da vidim izlaz iz mog unutrašnjeg pakla upravo u tome. Moja svakodnevnica postaju tuče i drogiranje. I onda je jednog dana stupio na scenu heroin. Nisam više mrzeo ljude oko sebe... nisam ništa više osećao. Postajem okoreli zavisnik i moj život postaje velika agonija. U tim trenucima mrzim samo sebe. Slede problemi sa policijom, porodicom i bližnjima. Svi oni kojima sam nekada nešto značio me izbegavaju. Postao sam svestan da mi je potrebna pomoć. Fizički sam bio toliko slab da sam skoro svaki put posle konzumiranja droge završavao u overdouzu. Eujem za Raskršće preko TV-a, i počinjem da se interesujem. Bio sam svestan da mi je Raskršće poslednja šansa. Ulazim u rehabilitacioni centar i tamo vidim ljude oko sebe koji su srećni i zdravi. To u meni budi želju za izlečenjem. Tamo prvi put čijem da postoji izlaz. Kada sam ušao u program bio sam pun strahova, mržnje i besa, ali tokom programa dolazi do totalne transformacije. Počinjem da se radujem malim stvarima, ustajem radostan bez želje za drogom. Mržnja i agonija nestaju. Volim život. Danas, program rehabilitacije je iza mene, kako vreme prolazi ja se sve bolje osećam, zaposlio sam se i planiram da završim školu i da nastavim da živim ovaj život i uživam u njemu. Svestan sam da je život maratonska trka i da je sam ne mogu istrčati. Na sreću, tu je moj Bog koji će zauvek biti uz mene i dati mi smernice.

Nikada više - Igor

Droga je vrlo rano postala sastavni deo mog života. Iz želje da se dokažem na ulici polako me sve više i više droga uvlači u narkomansku svakodnevnicu. Heroin mi uzima sve. Živeo sam kao i svaki drugi narkoman, živeo sam da se ufiksam. Jedino što sam želeo bio je heroin. Da bih do njega došao gazio sam preko svega i svakog, od prijatelja do članova porodice. Izgubio sam svaku nadu i volju za životom.Izgubljen u svetu narkomanije dolazim u Rasrkšće gde mi se opet vraća nada, gde shvatam da mogu živeti jedan normalan život, slobodan od želje za drogiranjem. Počinjem da čitam Bibliju i da se molim, Bog mi se objavljuje i počinje iz korena da menja moj život. Bog mi nije samo vratio sve što sam izgubio, nego sam dobio mnogo više od onoga što sam mogao ikada očekivati.Završavam rehabilitacioni program i ponovo počinjem da uživam u životu. Shvatam da život više nije mrak i mržnja. Život je dobar i vredi ga živeti!! Danas posle dužeg vremena, bez obzira gde se nalazim, i kako se osećam znam da imam slobodu i da se nikada više neću vratiti u narkomaniju. Zavaljujem se Bogu jer je sve ono loše ostalo iza mene i što danas imam novi život. Sada mi je stvarno dobro.

Niko osim Njega

Kroz celo detinjstvo nedostajao mi je otac, pošto je napustio brata, mamu i mene. Usled nedostatka autoriteta u mom životu, razvila se buntovnost zbog koje sam pošao za pogrešnim stvarima. Posledica takvog odrastanja, bila je loša slika o samom sebi, i o stvarnom životu. Sa petnaest godina jedino rešenje za taj problem, bio je beg od takve realnosti, a to je bilo loše društvo, droga i provodi... Ubrzo kada je droga došla u moj život, počeo sam da gubim poverenje kod ljudi oko mene i na kraju sam ostao bez prijatelja. Nosio sam još veći teret, zbog svih loših stvari koje sam radio da bih došao do droge. Krao sam, varao ljude, prodavao pogodne stvari iz kuće...Mislio sam da se moj život neće promeniti, to je jednostavno nije bilo moguće. Verovao sam da ću ostatak života provesti kao narkoman, odbačen od društva... Sve me je to strašno bolelo, želeo sam da se takav život završi, i da dobijem neku novu šansu.Nakon punih pet godina drogiranja, čuo sam za Raskršće. Prošlo je par nedelja, ušao sam u program, i konačno sam se uverio da su priče iz kofi-hausa istinite. Bog je zaista bio sposoban da promeni moj život! Završio sam program i počinjem živim slobodno od želje za drogom. Danas Imam dostojanstvo, i nove prijatelje, mir u porodici, posao, i ono najvrednije - slobodu koju niko ne može da mi ukrade. Sada sam promenjen čovek zahvaljujući veri u Boga, i programu rehabilitacije koji sam prošao. Život kakav sam ja vodio je bio uzaludan, srećom, svanulo je novo jutro i ja se opet budim srećan jer svaki minut mog života vredi!!

Život tek počinje

Sa 20 godina u potrazi za samom sobom iz svog rodnog grada odlazim u Beograd. U stalnoj dosadi i traženju ničega, nalazim heroin. Život me podiže do zvezda, materijalno i stambeno obezbeđena, sa momkom koji me voli, sa heroinom koga ja volim i sa željom da nikada ne prestanem. Vremenom postajem osoba gladna droge, propala, 15 kilograma mršavija, ružna, prljava, crna u licu, osoba koja ne voli sebe i ne želi da živi, koja krade, vara, laže, muva i prodaje sve što može. Usled prevelike doze lekova pokušavam sebi da oduzmem život ali nakon 3 dana kome budim se i nastavljam svoju agoniju iza rešetaka na neuropsihijatriji. Za to vreme mama saznaje za Raskršće, i ja uskoro ulazim u rehabilitacioni program i krećem u novi život. Dugo vremena mi je trebalo da se oporavim, da shvatim gde sam i da upoznam Boga. Kada sam mu kona č no predala svoje srce, Bog je odneo sav onaj bol, tugu, depresiju i očaj u kom sam živela, odneo je želju za drogom, cigaretama, tabletama i dao mi je divan život. Upoznala sam i prihvatila sebe i više ne moram da bežim. Našla sam izvor ljubavi, milosti i slobode. Sada imam radost u srcu i snagu za svaki novi dan. Imam želju za životom, za lepim, čistim i dobrim stvarima. Sada imam svoje snove, želje, ambicije, i planove, što pre nikad nisam imala. Imam divnu porodicu i prijatelje. Imam veru. Imam sve ono što ni u snovima nisam pomislila da ć u imati, a toliko sam želela. Zovem se Maja, imam 29 godina i za mene pravi život tek počinje.

Da mi je neko rekao da će se ovo desiti u mom životu

NEMA ŠANSE DA BIH MU VEROVAO!

Zovem se Mihajlo Petrović, i imam 24 godine. Već sa 12 godina ja počinjem da duvam lepak i pijem alkohol. Polazim u srednju školu. Počinjem da pored svega ovoga uzimam i LSD i da pušim marihuanu. U tom periodu imam i prvi susret sa policijom. Uhapšen sam zbog prodaje marihuane. Zatim počinjem da uzimam “Trodon”. Činilo mi se da kada ih uzmem svi problemi nestanu. Bez brige. Svako jutro – šaka lekova. Bio je to tek početak najveće laži. Sa 18 godina prvi put uzimam heroin. Prvi put kada sam uzeo heroin intravenski mislio sam da je to jedina stvar za koju vredi živeti. Navlačim se. Vremenom ostajem potpuno sam. Tu prestaje svaki san. Postajem zarobljen. Prodao sam sve iz kuće. U svemu tome mojiI roditelji pate. Majku gledam uplakanu svaki dan. Hoću da se izvučem ali nemogu. Počinjem i da obijam kola. Hapse me, završavam u pritvoru. Sve češće dolazim kući pretučen. Odlazim na neuropsihijatriju. Lečenje je bilo bez ikakvog uspeha. Postajem strašilo. Ljudi me izbegavaju na ulici. Želim nov život a, nemogu nigde da ga nađem. Tih dana preko oca čujem za »Raskršće«. Tamo prvi put na kofi hausu čujem da postoji izlaz. Odlazim u izolacioni centar. Nisam mogao ni da naslutim kakve fantastične promene će se desiti u mom životu. Odlazim tamo sa gotovo 60 kilograma, par zuba, torbom pocepanih stvari i srcem punim želja za novim početkom. Mislim da je svaki minut vremena provedenog u rehabilitacionom centru vredeo. Bog mi je dao prijatelje, dao mi je mir. Moj um, i moje rane su sada isceljene. Sada sam pobednik. Umesto tuge sada imam radost. Počeo sam da se budim, ne više u krizi, nego srećan što je novi dan. Moj život je dobio jedan sasvim novi tok ispunjen ljubavlju prema drugim ljudima. Da mi je neko rekao da će se ovo desiti u mom životu nema šanse da bih mu verovao. Trenutno radim u Raskršću, jer znam da postoji izlaz iz narkomanije i želim to svima da kažem. Sada imam jedan život, koji nebi menjao nizašta na svetu. Srce mi je puno radosti.

Nepostoji više - "nesrećan slučaj"

Već od svoje šesnaeste godine počinjem da eksperimentišem sa raznim drogama, a sa dvadeset prvi put uzimam heroin. Vrlo brzo postajem intravenski heroinski zavisnik. Ono što je sledilo jeste devet godina narkomanske agonije, jedina svrha i cilj života mi je bila da svakog dana podmirim svoje potrebe i uzmem heroin. Sve sam pokušala, najpoznatiji doktori su me lečili ali meni je bilo sve gore. U program “Raskršća” ulazim u užasno lošem fizičkom i psihičkom stanju. Bila sam sva u rupama, ranama i podlivima od uboda igle, uz svakodnevno konzumiranje jakih sedativnih lekova.
U programu, po prvi put osećam i vidim da je nekome stvarno stalo do mene i do toga da mi pomogne. Dobijam svu moguću ljubav i pažnju od devojaka iz rehabilitacionog centra i što je najvažnije počinjem da verujem da Bog može da promeni moj život. Danas, posle samo osamnaest meseci, živim slobodna od bilo kakve želje za drogom, živim jednim životom koji je pun nade, radosti i entuzijazma. Sada znam da narkomanija nije neizlečiva bolest. Nepostoji “nesrećan slučaj” i moj život je dokaz toga.

Moja priča - Milan Đorđević

Priča koja je morala da se završi sa narkomanijompočela je nakon razvoda mojih roditelja. Moja majka i sestra odlaze a ja kao desetogodišnjak ostajem da živim sam sa ocem alkoholičarem. Bez ikakve kontrole, prepušten ulici, odlazim na najgora mesta, družim se sa najgorim ljudima i upadam u najgoru zamku. Nisam ni znao šta je narkoman a već sam to postao, prvi džoint, pa drugi, pa trodon, pa heroin i moj život je gori nego što je ikada bio.
Kada sam prvi put potražio pomoć nisam ni slutio da će lekari i bolnice postati moja svakodnevnica. Gomile bezuspešnih pokušaja da se izvučem iz narkomanije slomile su me.
Kada sam prvi put došao u «Raskršće» nisam više verovao da za mene postoji izlaz. Ja nisam, ali ljudi koji su mu dočekali jesu. Od osoblja «Raskršća» prvi put čujem da postoji izlaz i nada za mene. Ušao sam u rehabilitaciuoni program i stvari su počele da dolaze polako na svoje mesto.
Ulazim u rehabilitacioni program gde se moj život totalno menja. Tu pronalazim radost, snagu, smisao, veru u Boga i sve ostalo što mi je potrebno. Kraj rehabilitacije početak je nečeg novog za mene. Porodica, prijatelji, prilika da pomažem drugima samo je deo onoga što danas imam - samo deo - a više nego što sam ikada sanjao.

"Dišem punim plućima"

U rehabilitacioni program «Raskršće» ušao sam pre nešto manje od 2 godine, bez ikakve nade i vere da u mom životu nešto može da se promeni.Naime, usled dugogodišnjeg traženja ličnog identiteta, kroz pubertetske faze praćene raznim trendovima i načinima razmišljanja, nekako nužno, desilo se da sam zalutao u narkomaniju. Počelo je bezazleno, a završilo se najgore po mene - heroinom.Vrlo brzo život mi se pretvorio u ruglo: policija, krađe, razrušeni porodični odnosi, bolest i očaj, bili su rezultati mogaeksperimentisanja sa drogom. Našao sam se u potpunom mraku, sam, beznadežan i očajan.Svetlo je zasijalo gotovo u poslednjem trenutku: ušao sam u program «Raskršća» i tu je počelo nešto što je promenilo moj život – živ i prisan odnos sa Bogom koji me voli i razume. Bog je uzeo sve moje probleme, pokazao mi je put istine, dao mi nov život, nov identitet i slobodu da budem ono što jesam. Potpuno rehabilitovan, dišem punim plućima, idem napred, verujem i znam da najbolje tek dolazi.Danas, svaki novi dan donosi radost života na putu koji je Bog izabrao za mene.

Novi dan

U toku 2 godine ostajem bez oba roditelja. Počinjem da se drogiram heroinom pa onda kokainom. Jedan stan, drugi, treci... sve prodajem i trošim na drogu. Sestra me napušta jer nemože da izdrži taj pakao. Ostajem sam prepušten ulici i lošim ljudima. Policija me sve češće privodi - više nisam mogao ni da kradem.Tada postajem okoreli narkoman, javlja mi se ogroman osećaj krivice sa kojim nemogu da se izborim. To me svakodnevno izjeda i pokušavam da nađem izlaz u samoubistvu. Pokušavam ali ne uspevam u tome. Vremenom mi postaje još gore, živim po raznim prihvatilištima a, užas ne prestaje.Jednog dana srecem prijatelje koji žele da mi pomognu, motivišu me i upućuju na "Raskršće". Ulazim u program ne očekujući ništa posebno, medutim oporavljam se, volja za životom se ponovo budi, i ja krećem da živim. One najcrnje misli iz moje glave nestaju, kao i sva ta loša osećanja. Nisam više očajan i počinjem zdravo da razmišljam. Sada gledam napred i verujem da sam pobednik..Sve ovo što danas imam je i više nego dovoljno za nov početak - da krenem da se suocavam i ponovo izgradim svoj život. Živim život slobodan od droge, život koji danas vredi živeti.

Super život

Do pre godinu dana ja sam za sve ostale bio samo “Cane – narkoman”. Posle devet godina narkomanije i gomile pokušaja da se «skinem» sa droge, od trodona do metadona, uzimanja blokatora, pokušaja da se promeni sredina, odlaska na selo, ležanja na neuropsihijatriskim odeljenjima...shvatam da nema izlaza i da ću ostati narkoman do kraja života. Tada, na kraju svih mojih snaga dolazim u «Raskršće». Ulazim u program totalno razorenog uma, ne znajući koliko će mi u narednih godinu dana taj program pružiti i moj život promeniti. U početku nadu mi pružaju promenjeni životi osoba koje su prošli i završili program. Vremenom kroz moj magloviti pogled počinjem da razazirem da postoji nada za mene i za život potpuno slobodan od droge.
Danas posle godinu dana programa mogu da kažem da sam potpuno fizički, psihički i duhovno rehabilitovan. Bolju i radosniju godinu u životu nisam imao. Želeo sam samo da ostavim drogu a dobio sam «super» život. U mojoj glavi nema više mesta za drogu. Mene danas ispunjavaju druge stvari, druženje, rad, čitanje Biblje,molitva, sport. Sve sam mogao zamisliti ali da ću ponovo igrati fudbal, imati osmeh na licu, bez ikakve želje za drogom – to nikako.

Nemoguća misija

Sa 22. godine sam bila umorna od života. Način na koji sam živela ubio je u meni sve i doveo me do kraja mojih snaga. Sa 12 godina sam počela da ispoljavam bunt i nezadovoljstvo i sledećih 10 godina sam tragala za smislom mog postojanja. Bila sam višegodišnji intravenski narkoman i prošla sam sve faze jednog takvog života. Preprodaja droge, krađe, obijanje, zatvorski pritvori....sve me je to slomilo i od «turbo» života i lažnog glamura završila sam na ulici sa iglom u veni....Igrom slučaja u moje ruke dolazi vizit karta Raskršća i već dve nedelje nakon mog prvog dolaska ulazim u program, i tu neverovatnom brzinom dolazi do preporoda i promene u mom životu. Učim da živim, sve ispočetka... Vera u Boga, podrška i ljubav osoblja i drugih devojaka iz centra, mi daju neku natprirodnu snagu da idem dalje. Moja prošlost više nije bitna... Uskoro izlazim iz rehabilitacionog centra potpuno obnovljena i jedino što mogu da kažem je da za Boga nema «nemoguće misije»!!!

Danas sam slobodan!

Zovem se Drago Pejić i imam 26 godina, nedavno sam uspešno završio program Raskršća. Punih osam godina sam bio u problemu narkomanije, od kojih zadnje tri intravenski zavisnik o heroinu. Kada sam ulazio u svet narkomanije, za mene je sve izgledalo tako bezazleno, da nisam ni slutio kakav pakao i agonija me u budućnosti čeka. Radim stvari koje kao normalna osoba ne bih ni sanjao da ću raditi. Kradem, varam, prodajem stvari iz kuće, uništavam, i maltretiram porodicu. Postao sam rob heroina. Dolazi vreme kada shvatam da ne mogu više tako da živim. Pokušavam da se „skinem“ raznim metodama, nekim svojim načinima, izolacijama, psihijatrijskom lečenju. Dolazim do bolne činjenice da sam ne mogu rešiti problem u koji sam ušao. Sve što pokušam završava se neuspehom. Za mene nema izlaza. Igrom slučaja čujem da postoji organizacija za pomoć zavisnicima „Raskršće“ gde su mnogi našli izlaz iz narkomanije. Pored gomile neuspeha iza sebe meni je jako teško da poverujem u tako nešto. Odlazim tamo i vidim po prvi put ljude koji su bili u istom problemu u kojem se ja nalazim...a danas su slobodni od zavisnosti. Pričaju mi kako su rešili problem u kom su bili, hrabre me da verom u Boga i ja mogu biti slobodan kao i oni. Prvi put dobijam pravu nadu za izlaz. Ulazim u program i moj život počinje drastično da se menja. Nalazim svrhu svog života. Ne moram više da uništavam sebe i sve oko sebe. Nalazim nove vrednosti u hrišćanskom životu koji sada živim. Sada sam zaposlen i živim samostalno, i što je najvažnije, imam nov život, nove prijatelje i svetlu budućnost. Narkomanija je sada za mene prošlost za koju me apsolutno više ništa ne vezuje.

Vratio mi se osmeh na lice

Zovem se Brankica i imam 25 godina. Odrasla sam u Novom Sadu. Ceo moj život je ustvari bio borba onoga što ja hoću i onoga što dobijam. Sa 12 godina počinjem da pijem i da pušim travu. Ubrzo krećem i sa tabletama. Već sa 15 godina zajedno sa momkom ulazim u zamku zvanu heroin. Tada shvatam da je moj život jedan veliki promašaj. Postajem strašno zavisna o heroinu. Živim sa momkom i stalno pokušavam da se borim i da ostavim drogu, to mi uspeva, ali samo na 2-3 danam Međutim, besmisao i praznina bi me uvek vraćali nazad u pakao droge. Agonija se nastavlja...

Ubrzo se moja mama razboljeva i umire. Oseaaj krivice me izjeda, proganja me... Razdvajaju me od momka i ostajem sama na ovom svetu. To je bio kraj, ali kraj agonije i besmisla, tame u kojoj sam živela, jer dolazi svetlo koje u potpunosti menja moj život. Ulazim u rehabilitacioni program „Raskršće“. Budim se iz beznađa, pronalazim smisao života i vrednosti u njemu koje do tada nisam znala da postoje. Vratio mi se osmeh na lice i radost u moje srce. Kroz čitanje svetog pisma i molitvu moje rane koje nosim celoga života se polako isceljuju. Dobijam preko potreban mir, i sada idem kroz život dignute glave. Moj osećaj krivice je nestao! Sada oko mene imam iskrene prijatelje koji me razumeju i vole ovakvu kakva jesam. Sada znam da mogu da imam život kakav nikada nisam mogla ni da zamislim.

Gledam napred

Zovem se Bojana Nedeljkov i o drasla sam u Moskvi i ve ć sa 15 godina po stajem zavisna o heroinu. Krećem da se družim sa ljudima iz najnižih socijalnih slojeva. Krademo i otimamo automobile samo da bi došli do jednog fixa, da ne bi osetili krizu. Sa 17 godina me hapse i deportuju za Jugoslaviju. Griža savesti i loša slika o sebi raste i neda mi mira. Uzimam heroin samo da bi zaboravila sve. Vrtim se u krug i ne vidim izlaz. Pokušavam da se skinemo po bolnicama ali nemam snage, gubim nadu da ć u ikada postati normalna osoba. Sestra me odvodi u «Raskršće» i tu se pali svetlo na kraju mog mračnog tunela, jer počinjem da verujem ljudima i vidim da stvarno žele da mi pomognu. Ulazim u program i iz dana u dan sve se bolje osećam, i kroz svakodnevne molitve, i čitanje biblije, ja dobijam snagu da se izborim sa mojim problemom. Ovoga puta sam znala da ću uspeti! Bog dolazi u moj život i vraća mi dostojanstvo a griža savesti nestaje. U meni se rađa želja, hrabrost, i snaga da se promenim. Onaj led koji je bio godinama u meni nestaje i sada imam meko srce. Sada ja umem da volim i da se saosećam sa drugim ljudima. Imam 24 god, moja prošlost je sada za me ne samo jedan ružan san. Gledam napred i imam prave prijatelje i mir u kući. Verujem da postoji još puno lepih stvari za mene...

Dobila sam "Život"

Zovem se Kristina i imam 26 godina i iz Beograda sam. Već sa 15 godina rešenje svojih problema nalazim na ulici, jer jedino tu nailazim na prihvatanje i razumevanje. Sa 20 godina prvi put uzimam Heroin koji mi tada pruža sve ono što sam do tada tražila. Nestaju svi moji strahovi, nema osećaja krivice, nestaje bol u meni, čak mi je i fizički izgled totalno drugačiji. Taj lažni osećaj me je zarobio, a moj život postao pakao. Sve što imam dajem da se dejstvo droge bar još malo produži. Gubim sve pa čak i moji roditelji na kraju dižu ruke. Nema spasa, nema nade. Onda usred te tame pojavljuje se zračak svetla. Našla sam izlaz kada sam bila na samom dnu, i to je bio tek početak. Ulazim u program Raskršća i tako dobijam drugu šansu. Moja odvratna prošlost se briše. To je bio život o kakvom nisam mogla ni da sanjam. Svaka moja potreba biva zadovoljena, počinjem da volim sebe i druge. Mir u srcu i slobodu koju imam sada ne bih dala nizašta na svetu. Sada se budim sa osmehom na licu, imam prave prijatelje, porodica mi je obnovljena i podržava me. Trenutno sam u završnoj fazi programa, pomažem u ženskom centru, nikada do sada mi nisu bile poverene veće odgovornosti. Srećna sam jer sam uz pomoć Raskršća i vere u Boga uspela da se oslobodim narkomanije. Jednom rečju, dobila sam „Život“.

"Nešto jače od droge - nešto lepše"

Odrastao sam kao dete razvedenih roditelja i većinu svog slobodnog vremena proveo sam na ulici. Tamo dolazim u kontakt sa lo - šim društvom u kojem počinjem da tražim ideale. Da bih mogao da postanem nešto što nisam počeo sam da uzimam alkohol, travu, tablete, heroin, koji su mogli na kra - tko da promene moju ličnost i svest. Tako krećem u svet narkomanije.
Zavisnost u moj porodični život donosi ha - os. S majkom nisam mogao da nadjem za - jednički jezik i bio sam izuzetno buntovan prema njoj. Ona posle kraće bolesti izvr - šava samoubistvo, a ja ostajem da živim sa ocem... Tada moj život još vi - še kreće stranputicom, a heroin sve vise uzima maha. Posle očeve smrti ostajem sam, prodajem očev stan i kola. Sve trošim na heroin. Agonija u m e ni raste, a pomoći nema. Dva puta ležim na psihijatriji, odlazim na Zla - tibor, uzimam metadonsku terapiju, tražim rešenje ali ga ne na l a - zim...Selim se iz Novog Sada na selo ali i dalje ne mogu da pobegnem od želje za heroinom.
Jednostavno, zarobljen sam. Vraćam se u grad. Tada odlučujem da pro - dam stan i sav novac potrošim na drogu, a potom se ubijem. Shvatam da nema smisla da mučim sebe i druge.
Međutim, ¨igrom slučaja¨ od jednog drugara čujem za ¨Raskršće¨. Kada sam tamo otišao, prvi put čujem da postoji izlaz iz situacije u kojoj se nalazim. Ti ljudi mi pružaju ljubav i prihvatanje. Govore mi da su i oni bili narkomani i da su sada slobodni. Rekli su da im je vera u Boga pomogla da se izvuku iz narkomanije. U tim trenucima počinjem da shvatam da po - stoji nešto više od drogiranja. Ubrzo ulazim u izolacioni program gde po - činje period isceljenja i oslobodjenja od droge. Kroz molitvu, či t anje Bibli - je, i svakodnevni život dobijam snagu za borbu protiv zavisnosti. Nestaje osećaj krivice, nema agonije, očaja i mržnje, a na to mesto dolazi sreća, ljubav, radost i mir. U rehabilitacionom programu ostajem 12 meseci i intezivno radim na promeni svog karaktera i životnih stavova. Sada sam pri kraju programa i trudim se da budem od pomoći ljudima koji imaju pro - blem sa zavisnošću. Polako se vracam u normalan život, imam planove za budućnost.
Novo sam stvorenje svesno da postoji nešto jače od droge...nešto le-pše...

"Moje dete je dobilo svoju majku nazad!"

Zovem se Marina. Imam 30 godina. U Raskršće sam prvi put došla pre godinu i po dana. Navučena na heroin sa malim detetom pored sebe, nisam videla izlaz iz svoje situacije. Bila sam očajna....

Na heroinu sam bila 10 godina, praveći pauze u kojima sam koristila LSD, ekstazi, marihuanu i sve ostale psihoaktivne supstance. Sve to vreme ja sam bila svesna da je to što radim loše i da sve više tonem ka dnu. Mrzela sam svako jutro koje dolazi jer sam znala šta me čeka – droga je bila moja stvarnost, a moj posao je bio da je nabavim po svaku cenu. Sve je izgledalo besmisleno, zdravlje mi je bilo narušeno, a volja za životom i motivacija na mrtvoj tački, bez ikakve nade da će mi biti bolje.

Pokušala sam da se izvučem na sve moguće načine: selidbom u inostranstvo, boravkom na neuropsihijatriji, lekovima koji blokiraju dejstvo heroina, a na kraju čak ni brak ni dete koje sam rodila nije moglo da me motiviše.....Onda sam prvi put čula da postoji izlaz. Nisam verovala, ali ipak u meni se rodila nada.

U Raskršću prvi put srećem ljude koje znam iz sveta narkomanije, a koji su sada čisti, promenjeni, oslobođeni od želje za drogom. U meni se javlja nada i želja da i ja dobijem to što oni imaju. Posle kratkog vremena ulazim u program Raskršća zajedno sa svojim detetom (koje je tada imalo 13 meseci). Nailazim na ljubav, prihvatanje i pomoć...

Kroz program u izolacionom centru moji pogrešni stavovi su se promenili, moje celokupno biće je isceljeno od narkomanije i od svega što me je teralo da posegnem za drogama. Ja sam sada potuno drugačija osoba koja ima entuzijazam, radost, volju da živi, da pomogne drugima da izađu iz tog problema i što je najvažnije moje dete je dobilo svoju majku nazad!!

Nova porodica

Đorđe je bio zavisnik o heroinu punih 10 godina. Zdravlje mu je bilo toliko narušeno da mu lekari nisu davali još puno vremena. Nekoliko puta je nalažen po gradskim toaletima na granici smrti zbog prekomerne doze. Iza sebe je imao uništen brak i gubitak nade da ikada može biti bolje. Nakon programa Raskršće, Đorđe se potpuno rehabilitovao. Sve se promenilo. Danas je zdrav, srećan i planira da otpočne novu porodicu. Takođe želi da svoj život posveti pomaganju zavisnicima.